U petak sam nakon posla svratila do marketa, u redovnu nabavku. Nikad ne kupujem previše namirnica, jer se kvare, a ne volim da bacam hranu.

Mi, djeca sa sela, smo tako naučeni.

Na ulazu trgovine obavještenje da zbog širenja korona virusa treba prvo dezinfekovati ruke, uzeti rukavice i praviti razdaljinu od metar i po, od drugih kupaca. U redu. Slijedim pravila. Tako mora. Police poluprazne. Jaja sam jedva našla, poslednje pakovanje. Mesa nestalo. Ok. Biram morske plodove. Taman da napravim rižotooo. Mmmm. Ovo će biti duuug vikend. Treba mi alkohol. Uzimam pivo, neke koktele, još par osnovnih potrepština i idem na kasu. Tamo gužvaaaa. Kako da pravim razdaljinu, kad je u redu, previše ljudi i svi dišemo jedni drugima za vrat?! Iza mene lik sa tonu taolet papira i konzervi. Ispred mene mlađa žena iz kolica vadi brašno, kvasac, makarone, meso… kao da će da hrani bataljon vojske. Znači, ti si pokupovala svu piletinu i sad smo mi ostali uskraćeni za nedeljni ručak, prođe mi kroz glavu. Pitam se da li bi mi dala jedno pakovanje. Sumnjam da bi. Njen unezvijeren pogled mi je govorio, da je spremna životom braniti one filete. Kunem vam se. Gledam ono brašno i kvasac koje tegli. Pa ženo draga, šta ti misliš? Jesti tjesteninu i palačinke narednih mjesec dana i udebljati se sto kila! Korona će proći, ljeto ide, treba stati u kupaći, ženska glavo, mislim se u sebi dok čekam…

Padamo na ispitu odgovornosti

Posljednjih dana mi se čini, svega mi, kao da živim u nekom katastrofičnom američkom filmu. Imate li i vi taj osjećaj? A sve je počelo nekako pred kraj prošle godine, kada se pojavila vijest da se tamo na nekoj pijaci u nekom kineskom gradu Vuhanu pojavio virus, sličan gripi, jer su Kinezi jeli supu od šišmiša i nisu prali ruke.  

Aha… Svi smo pomislili na ptičji i svinjski grip, kravlje ludilo i ostale životinjske bolesti sa kojima su nas do sad pokušali “zastrašiti” i sve je izgledalo tako daleko. Nismo se ni okrenuli, a nezvani gost je zakucao i na naša vrata, što potvrđuje činjenicu da je cijeli svijet, samo jedno globalno selo.

Korona virus se prvo “nastanio” u Italiji, koja ga je dočekala nespremno, kao što smo mogli vidjeti po apokaliptičnim prizorima, koji su stizali sa sjevera ove zemlje. Sreća, Italijani su se ubrzo sabrali i krenuli da rješavaju problem. Slovenija, gdje živim, je poučena italijanskim scenarijom, na vrijeme proglasila epidemiju, zatvorila škole i vrtiće, ograničila javna okupljanja.

Suočavamo se sa katastrofom

Slične mudre poteze povukle su i druge zemlje. Mislila sam da to nikad neću napisati, ali ovoga puta, su vlasti i javne službe, pokazale veći stepen razumnosti i odgovornosti, nego mi građani. Da. Upravo tako. Svaka zemlja je, mora se priznati, preduzimala smislene korake u skladu sa trenutnim stanjem, tražeći od stanovništva samo da poštuje vanredne mjere i da ne širi paniku. Ali, avaj. Građanin ovoga puta pada na ispitu odgovornosti i solidarnosti.

Fenomen toalet papira

Prvo smo bjesmomučno pokupovali sve maske i sredstva za dezinfekciju, a onda  krenuli u lov za hranom. Džabe apeli Kurca, Merkelove, Janše, Dodika,… da nema potrebe da se kupuju zalihe namirnica, ljudi su sumanuto krenuli u pustošenje trgovina. U nekoliko navrata sam pisala o razlikama u mentalitetu evropskih i balkanskih naroda.

Jedan virus je pokazao da se te razlike brišu i da smo svi isti, kada se uključi strah. A najveći iskonski strah ljudske rase je očigledno strah od gladi. Reklo bi se da smo civilizacijski daleko dogurali, ali u suštini smo i dalje duboko u sebi ostali neandertalci.

U tom haosu se pojavio jedan neobjašnjivi svjetski fenomen, za koje ni psiholozi nemaju valjan odgovor. Nestašica toalet papira! Zašto ljudi nenormalno kupuju toalet papir ? Prvobitno sam mislila, da je dijareja jedan od simptoma korona virusa. Ali ne, nije. Zbog čega onda pobogu, ljudi širom svijeta od Australije do Balkana, kupuju ogromne količine prokletog tolalet papira? Ako neko zna odgovor, neka mi pošalje u inboks.

Spasi sebe, misli i na druge

Dozovimo se pameti. Situacija nije nimalo bezazlena ni naivna. Najveći problem je što se korona munjevito prenosi i mjere opreza su neophodne. Mislim na mjere opreza za zdravlje, ne za frižidere. Kada bismo samo za kratko zanemarili kataklizmične naslove u medijima, razna objašnjenja kvazi stručnjaka na društvenim mrežama, te saslušali one rijetke trezvene, čiji glas se istina, slabo čuje u sveopštoj histeriji i sebi postavili par logičnih pitanja, shvatili bismo da nema razloga za toliku paniku. Jeste primjetili kako su se mnogi na internetu, od političkih analitičara, preko noći “prekvalifikovali” u vrhunske epidemiologe? Ili, imaju drugaricu čiji muž, ima druga, čija žena ima prijateljicu, čiji ljubavnik – portir na infektivnoj klinici, je čuo da ćemo svi da umremo.

Ja sam prvo samu sebe pitala, kolike su šanse da zakačim taj glupi virus? Procentualno, nemam pojma tačno. Znam da je nula zarez pa još puno nula pa jedan, ali šansa, bez obzira kako mala, postoji. Razum mi takođe govori da ću i ako se razbolim, uz adekvatnu i pravovremenu zdravstvenu pomoć, da preživim, jer je, smrtnost kod osoba mojih godina, isto tako zanemarljiva.

Hm. Adekvatna i pravovremena zdravstvena pomoć. E, u tome je poenta. Ako se u jeku širenja virusa, ponašam neodgovorno, ne slušam uputstva stručnjaka, povećaću šanse da se razbolim. Potom ću zaraziti još najmanje dvoje ljudi, to tvoje će još četvoro…I onda imamo ovo što se dešava. Epidemije. Pandemiju. Od jednog je sve počelo.

Budimo odgovorni

Posljedica neodgovornosti pojedinca je zabrinjavajući rast broja zaraženih širom svijeta, sa čime sa ne mogu nositi, ni najbolje uređeni zdravstveni sistemi. To znači da u slučaju da se razbolim i zbog novonastalog opterećenja na zdravstveni sistem, ne dobijem zdravstvenu njegu na vrijeme, opasnost da ne preživim se povećava. I meni, i tebi, i svakom ko misli da je ovo samo “grip koji će prehodati”. Šta je sa ljudima koji imaju druge ozbiljne zdravstvene tegobe i zakazane preglede, a na čekanju su zbog haosa koji vlada. Sutra za njih može biti prekasno. Mislite li o njima?

Kako onda treba da se ponašam? Kao da si potencijalni prenosnik virusa, najsmisleniiji je savjet koji sam pročitala na internetu. Praću ruke ( dobro češće i duže nego što sam ih prala i ranije ), dezinfekovaću i provjetravati redovno prostor u kojem boravim i izbjegavaću ljude ( znam da to zvuči surovo)  posebno starije, jer su oni najugroženija kategorija.

Svešću dakle, društvene kontakte, dok ovo ludilo traje, na najmanju moguću mjeru. Bogte, pa ta korona će, uništiti moj ionako, skromni socijalni život u dijaspori. Eto, obustavljam i aktivnosti oko traženja momka. Učiniću sve da zaštitim sebe i druge.

Zarazim li se ipak, doktori će mi pomoći, jer, ponavljam, ako se svi budemo ponašali odgovorno, zdravstveni sistemi neće pasti u kolaps i medicinski radnici će se izboriti sa ovom pošasti. Razumijete li?

Mnogi ne razumiju jer se korona i dalje širi, zaustavlja nam živote i ostavlja dramatične posljedice po ekonomiju i privredu. Nova recesija nam ne gine. Uporedo se šire i zarazne bolesti – ljudska glupost, neodgovornost i sebičluk. Ne želim da se upuštam u polemiku, da li je ovo slučajna prirodna nepogoda, eksperiment farmaceutske industrije koji će neko debelo da unovči, skretanje pažnje svetskih moćnika na druge veće probleme. Znam samo da je jedan mali nevidljivi neprijatelj, koji čak nije ni ekstremno opasan pokazao koliko smo paranočini, pohlepni i bezglavi. Čovjek je taj koji je zapravo sam po sebe, opasniji od svih životinja i virusa na ovoj planeti.

P.S. Ljudi izolujte se koliko je moguće, ostanite kod kuće, jer tako zaista možete nekom spasiti život  i da… perite ruke. Družićemo se i grliti kad sve ovo prođe.

Pratite me na društvenim mrežama:
Visit Us
Follow Me
Tweet

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *